iza škripe uglavljenih
željeznih vrata u beton u koje gledam godinama godinama godinama i
ne usuđujem se, se nalazi brzo kucajuće srce, trema i uzbuđenje
kakvo nisam doživjela godinama, klecava koljena i znojni dlanovi
i par suza koje
brzo tarem da ne ispadnem previše melodramatična pred k. mekana
mahovina, bršljan, grane koje pucketaju pod nogama, milijuni
stepenica, paukove mreže, puknute betonske klupe, cvjetanje bazge,
neproticanje vremena i tišina, oko mene i u meni – nijema sam. i
sreća i sreća i sreća. ne znam dal smo bile satima ili samo
nekoliko minuta, ali bila sam doma.
k, hvala na fotkama i hvala što si imala hrabrosti koja je falila svima koji su se samnom našli ispred tih vrata dosad.