kad savršeni dan završiš na leđima na prljavom
podu vlastite zgrade sa koljenom koje gleda na stranu na koju ne bi
trebalo i cigarom u ruci koju ti r pripaljuje i dodaje dok ne dođe
pripomoć da te odveze na hitnu jedina stvar koja ti prolazi kroz
glavu je koji kurac?
i nije ti jasno, stvarno, koji kurac? onda idu brige, redom: neće ko imat završit prijave za ispite na poslu, neću moć pun kurac na plivanje (a taman sam otplivala svoj prvi i drugi kilometar dva dana za redom), neću više nikad moć vozit bicikl i osuđena sam na misionarsku do kraja života.
a kad ležiš u krevetu danima, onda ti se okrene i srce i počne gledat na stranu na koju bi trebalo. onda prsa bole više od koljena, ili bole simultano, više ni ne znaš. onda shvatiš – toliko sam zabrijala da me je nešto moralo fizički prikovat za jedno mjesto i natjerat da mislim i skontam koliko sam duboko ugazila u septičku u kojoj se čini da je fino jer je toplo i mekano i jer su mi dišni putevi zaštopani. ali kad udahneš duboko – u govnima si.
a počistit ih treba.
taj je kurac.
i nije ti jasno, stvarno, koji kurac? onda idu brige, redom: neće ko imat završit prijave za ispite na poslu, neću moć pun kurac na plivanje (a taman sam otplivala svoj prvi i drugi kilometar dva dana za redom), neću više nikad moć vozit bicikl i osuđena sam na misionarsku do kraja života.
a kad ležiš u krevetu danima, onda ti se okrene i srce i počne gledat na stranu na koju bi trebalo. onda prsa bole više od koljena, ili bole simultano, više ni ne znaš. onda shvatiš – toliko sam zabrijala da me je nešto moralo fizički prikovat za jedno mjesto i natjerat da mislim i skontam koliko sam duboko ugazila u septičku u kojoj se čini da je fino jer je toplo i mekano i jer su mi dišni putevi zaštopani. ali kad udahneš duboko – u govnima si.
a počistit ih treba.
taj je kurac.